Poštovani predsedniče, dame i gospodo, članovi delegacija,

U svom izlaganju ukazaću na nekoliko aktuelnih pitanja koja se tiču nadležnosti Mehanizma – naime, mogućnosti izdržavanja kazni izrečenih od strane Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove u Republici Srbiji, aktuelnom praksom onemogućavanja prevremenog puštanja na slobodu osuđenih, kao i obaveze Mehanizma u pogledu zaštite osuđenih lica. Drugi deo izlaganja biće posvećen pitanjima koja se pokreću šestomesečnim Izveštajem o radu Mehanizma – predsednika Mehanizma g. Ađijusa i Izveštaja glavnog tužioca g. Serža Bramerca, posebno po pitanju aktuelne saradnje Republike Srbije sa Mehanizmom. Treći deo mog govora, a to sam primetio i u mnogim vašim izjavama čak i danas, biće pogled Srbije na sve što se dešavalo u Haškom tribunalu i na to šta su presude donele ljudima na prostoru bivše Jugoslavije.

Republika Srbija je više puta pred Savetom bezbednosti pokrenula pitanje mogućnosti izdržavanja kazni izrečenih od strane MKSJ i Mehanizma u Republici Srbiji. I pored napora da se ovo pitanje pokrene sa „mrtve tačke“, nije dobijen nijedan odgovor Saveta bezbednosti. Najveći broj osoba koje se nalaze na izdržavanju zatvorske kazne su državljani Republike Srbije i prirodno je da Republika Srbija bude zainteresovana da obezbedi izdržavanje kazne zatvora u Republici Srbiji. MKSJ i Mehanizam upućuju na Savet bezbednosti kao nadležnu instituciju da se pozabavi ovim pitanjem.

Spreman sam ovde da ponovim spremnost Republike Srbije za preuzimanje obaveze i odgovornosti za izvršenje zatvorskih kazni koje je MKSJ ili Mehanizam izrekao državljanima Republike Srbije pod nadzorom Mehanizma i puno poštovanje autoriteta Mehanizma u pogledu prevremenog puštanja na slobodu.

Gospodine predsedniče,

Poseban problem sa kojim se suočavamo je uznemiravanje koje vrše pravosudne institucije formirane na teritoriji Kosova i Metohije, koja je u sastavu Srbije, a koja se nalazi pod privremenom upravom UN. Svedoci smo pokušaja da se opet sudi dvojici državljana koji se nalaze na izdržavanju zatvorske kazne za dela za koja im je već suđeno pred MKSJ. Konkretno, u proteklom periodu učinjen je pokušaj da se izvrši saslušanje Nebojše Pavkovića i izdejstvuje izručenje Vlastimira Đorđevića. Apelujem na Mehanizam i Savet bezbednosti da spreče pokušaje kršenja načela ne bis in idem, civilizacijskog načela koje je potvrđeno i u Članu 7. (1) Statuta Mehanizma i da se onemoguće ponovna suđenja osobama koje je MKSJ već osudio, posebno da se postara da se to ne čini na teritoriji koja je pod privremenom upravom UN.

Gospodine predsedniče,

Predsednik Mehanizma (g. Karmel Ađijus), pored redovnog Izveštaja, dostavio je 11. maja 2021. godine i pismo predsedniku Saveta bezbednosti čiji je predmet navodni propust Srbije da uhapsi i preda Mehanizmu Petra Jojića i Vjericu Radetu, optužene za nepoštovanje suda, tvrdeći da na taj način Republika Srbija postupa suprotno svojim obavezama prema Rezoluciji Saveta bezbednosti 1966 (2010) i zatražio od Saveta bezbednosti da preduzme mere kako bi se obezbedilo da Srbija ispuni navodne obaveze prema Statutu Mehanizma i Rezoluciji 1966.

Suština argumentacije predsednika Mehanizma svodi se na to da Republika Srbija ima obavezu da liši slobode i isporuči Mehanizmu svoje državljane optužene za nepoštovanje suda, bez obzira na prirodu optužbi, okolnosti pod kojima je takva naredba doneta i posledica koje mogu da uslede njenim sprovođenjem.

Ovde je reč o optužbama koje se ne tiču teških povreda međunarodnog humanitarnog prava i koje se vezuju za predmet pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju koji je okončan 2018. (slučaj Vojislav Šešelj) i to u prvom stepenu oslobađanjem optuženog od optužbi, a po žalbi tužioca na presudu kojom se okrivljeni oglašava krivim i izriče mu se kazna u trajanju od 10 godina, kojom je pokriveno vreme koje je proveo u Pritvorskoj jedinici UN.

Sudija Ađijus iznosi da Srbija ignoriše svoje obaveze prema Rezoluciji 1966 (2010). Naprotiv, Republika Srbija ozbiljno shvata svoje obaveze saradnje sa Mehanizmom. Nakon što je donet nalog za hapšenje i predaju Mehanizmu dvoje optuženih za nepoštovanje suda, Viši sud u Beogradu je ustanovio da nisu ispunjene pretpostavke za njihovo hapšenje i isporučivanje Mehanizmu. Odluka se temelji na pravilima međunarodnog prava i unutrašnjeg prava Republike Srbije i obavezujuća je za nosioce izvršne vlasti u Republici Srbiji. Ovde bih podsetio da je prva odluka sudije pojedinca (Ajdin Sefa Akaja od 12. juna 2018. godine) koji je postupao u ovom predmetu, bila da se krivično gonjenje V. Radete i P. Jojića zbog navodnog nepoštovanja suda prosledi pravosudnim organima Republike Srbije. U narednim postupcima, prvi put je iznet argument navodne nevoljnosti svedoka da sarađuju sa pravosudnim organima Republike Srbije, koji nije potkrepljen bilo kakvom argumentacijom i na kome se temelji odluka o uskraćivanju prenošenja predmeta u nadležnost pravosudnih organa Republike Srbije. Republika Srbija je u više navrata izrazila spremnost da preuzme vođenje sudskog postupka protiv Petra Jojića i Vjerice Radete i pružila odgovarajuće garancije.

Republika Srbija, takođe, u potpunosti priznaje i prihvata obavezu Mehanizma da nadzire suđenja koja su ustupljena nacionalnim sudovima uz pomoć međunarodnih i regionalnih organizacija, kao i da preduzima mere predviđene čl. 6 Statuta Mehanizma. Na ovom mestu bih podsetio da je Republika Srbija predala tribunalu sva lica koje je optužilo Tužilaštvo, među njima najviše političke, vojne i policijske zvaničnike, obezbedila prisustvo ogromnog broja svedoka, predala ogromnu dokumentaciju. Obaveza je Mehanizma, prema Rezoluciji ovog Saveta bezbednosti, da preduzima mere koje omogućavaju da se predmeti ustupe nacionalnom pravosuđu. U ranijoj praksi, 13 slučajeva je prosleđeno Bosni i Hercegovini, 2 Hrvatskoj i samo 1 Srbiji. Na kraju, što ne znači i da je najmanje važno, podsetio bih vas sve ovde na činjenicu da je Francuska – razume se, kao suverena i nezavisna država – na zahtev za hapšenje i izručenje Florens Artman zbog objavljivanja dokumenata i nepoštovanje suda, odbila zahtev za izručenje, uz obrazloženje da ona ne izručuje svoje državljane. Za manji prekršaj, vi od nas tražite da izručimo svoje državljane Jojića i Radetu, pokazujući nepoverenje i prema srpskom pravosuđu i sudovima i prema državi Srbiji, kao i činjenicu da pravilo iz starog Rima i dalje važi – quod licet Iovi non licet bovi – što priliči bogu, ne priliči volu. Nije zgoreg napomenuti da za zločine nad Srbima nije suđeno oficirima i političarima višeg ranga i da su zločini izvršeni nad Srbima ostali nekažnjeni pred MKSJ i Mehanizmom.

Podsetimo, primera radi, da je slučaj Ademi i Norac za stravične zločine prema srpskom civilnom stanovništvu u Medačkom džepu prepušten hrvatskim pravosudnim institucijama. Osvedočeni zločini nad Srbima, poput zločina Ramuša Haradinaja, Nasera Orića, zatim Ante Gotovine i drugih optuženih za vojnu operaciju „Oluja“ koja je dovela do potpunog etničkog čišćenja srpskog stanovništva sa velikog dela današnje Hrvatske, pred MKSJ rezultirali su oslobađajućim presudama.

Mnogi stravični zločini nad civilnim stanovništvom srpske narodnosti koji su izvršeni na teritoriji Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Autonomne pokrajine KiM, a koji su rezultirali etničkim čišćenjem srpskog stanovništva, jednostavno nisu bili predmet interesovanja tužilaštva MKSJ.

Ono što je veoma važno i da ništa ne ostavimo nerazjašnjeno, jeste to da je Srbija zemlja koja osuđuje svaki zločin i sve zločince koji su ih počinili na teritoriji bivše Jugoslavije. Međutim, zanimljivo je da je, uprkos kritikama, Srbija jedina koja otvoreno govori i osuđuje zločine počinjene od strane pripadnika srpske nacionalnosti, dok druge zemlje regiona uopšte ne govore o zločinima koje su predstavnici tih naroda počinili nad srpskim narodom. I, želim da još jednom ovde naglasim pred vama, da Srbija osuđuje strašan zločin u Srebrenici i izražava svoje najdublje saučešće porodicama stradalih u tom masakru. I sa ovim u vezi nema nikakvog „ali“. Ipak, ovde smo da analiziramo rezultate i kaznenu politiku MKSJ i Mehanizma, a ona je bila takva da nikada nije zadobila poverenje kod srpskog naroda, ma gde on živeo. I ne zbog toga što mi Srbi ne priznajemo zločine koje su počinili neki od naših sunarodnika, već zato što je Haški tribunal, uz izuzetke, sudio samo Srbima na sve tri teritorije bivše Jugoslavije: Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu i Metohiji, koju neke od država članica Saveta bezbednosti vide i nazivaju, naravno suprotno pravu, pravnim normama i rezolucijama Ujedinjenih nacija, kao nezavisnu državu.

Pokušaću plastično da vam dokažem kako je haška pravda krojena, čak iako znam da to neće naići na razumevanje mnogih od vas, ali za mene je to važno zbog istorije, činjenica i udžbenika koji će se pisati na osnovu činjenica. Naime, Srbi su osuđeni na ukupno 1138 godina zatvora, i na 8 doživotnih kazni zatvora. Istovremeno, Haški tribunal nije osudio nijednog Hrvata za zločine nad Srbima, ni u akcijama Medački džep, ni u „Bljesku“ niti u „Oluji“, kako je to politički lukavo urađeno u Tribunalu, a sve zavijeno u formu prava i pravde. Tužioci Haškog tribunala su namerno izabrali trojicu političkih i vojnih lidera Hrvata, bosanskih muslimana i Albanaca na sve tri pomenute teritorije, koji su činili zločine protiv Srba – Anta Gotovinu, Nasera Orića i Ramuša Haradinaja. Zanimljivo je da je, prateći isti šablon, dakle isti šablon, ova nepravda podeljena. Naime, svi oni su bili osuđeni u prvostepenom postupku, sa izuzetkom Ramuša Haradinaja, jer nijedan svedok nije preživeo. Gotovina je bio osuđen na 24 godine zatvora u prvostepenom postupku, dok je volšebnom odlukom drugostepenog veća i odnosom sudija 3:2, presuda promenjena u oslobađajuću. Naser Orić, za zločine protiv Srba, takođe je bio osuđen prvostepenom presudom, ali, volšebnom odlukom drugostepenog suda i ponovo odnosom sudija 3:2, odluka je bila oslobađajuća presuda i on je bio oslobođen svake odgovornosti.

Dozvolite mi da ponovim, svi svedoci u postupku protiv Ramuša Haradinaja su ili izvršili samoubistvo ili su bili ubijeni pod veoma, veoma čudnim okolnostima. Dozvolite mi da zaključim: ja ne želim da verujem da neko hoće da kaže da nije bilo zločina nad Srbima, ali, sudeći po presudama Haškog tribunala, niko – apsolutno niko - nije odgovoran za te zločine. Ipak, mi u Srbiji ćemo pokazati odgovornost i borićemo se za mir, stabilnost i pomirenje u regionu.

Tražimo od država članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da nam pomognu racionalnim i pragmatičnim pristupom i poštovanjem međunarodnog prava, a ne pokušajima daljeg ponižavanja Srbije. Srbija je mala zemlja, sa ponosnim i hrabrim narodom, koji je podneo najveće žrtve tokom Prvog i Drugog svetskog rata, narodom koji želi da živi u miru sa svojim komšijama. I kada vam ovo tražim, ne mislim da tražim previše.

Na samom kraju, Srbija je zemlja sa najvećim rastom u regionu Zapadnog Balkana i ne možemo da napredujemo ako odnosi sa našim komšijama, prijateljima i drugim zemljama nisu dobri, stabilni i bolji. Zbog toga, uprkos selektivnoj pravdi koja je primenjena u Haškom tribunalu, bićemo otvoreni za svaki dijalog, svaku vrstu saradnje i mi gledamo ka budućnosti, a ne ka prošlosti. I imam samo jednu poruku za građane Srbije i građane srpske nacionalnosti u celom regionu – glavu gore, ni Srbija ni srpski narod nisu osuđeni ni za šta i na nama je da radimo još marljivije, da otvaramo fabrike i borimo se za našu decu i našu budućnost.

Živela Srbija!